Zuti bicikl

U cekaonici u Palmoticevoj sudaram se sa Spomenkom.

Iscmakale smo se, a zatim je krenula prica, pocevsi od onog leta u Canju...

Nisam znala da je i ona u meA uvremenu postala narkos, da je osuA ivana i da se leci, bas kao i ja.

Bilo je zaista neverovatno sto se nikad dosad nismo srele.

Kao i nekad, tvrdoglavo je terala po svome. - BoA e moj! ZaA to ne bismo, ponekad, samo mudro! Malo A ita ili po pet crta. Nikako da se opet navuA emo! Pametne nikad ne provaljuju - bila je uporna. - Ih, otkud to moA e?- ZaA to da ne? Da mi A izne keva, znam neke matorce. Novinari, glumci, slikari, ljudi nisu budale, bodu se godinama, niko ne zna, a uvek su na pet, A est crta najviA e. - A kad to prestane da bude dovoljno?- Onda se napiju.

Ma A ta ti je, ne prestane. Pametni mudro postupaju. Ko je nama kriv A to smo nezajaA ljive?- Ne sviraj, Spomenka, za male pare!

Meni je lakA e da prestanem, jednom zauvek. Nisam jak karakter, da mogu pomalo, pametno da se fiksam.

To su budalaA tine. Ko ti je napunio glavu tim glupostima? ZaA to dolaziA na leA enje, ako veA nisi odluA ila da se spustiA ?"