Jasna Poljana

Ponekad mislim da sam opsednuta zivotom i ljudima. Svet nije lep zbog onoga sto je u njemu vecno lepo i sto nepromenljivo stoji nasuprot nasih raspolozenja; lepotu sveta cine ljudi, oni uspeli i oni izuzetni.

To sam najpre otkrila slucajno, u casu zbunjenosti i usamljenosti, kada sam umesto bekstva izabrala trazenje.

Posle je dosla svesna zelja da takve ljude sretnem, neki su mi sami dolazili na put.

Saznala sam i to da postoji jedna klasa ljudi, A vrsto povezana istim teA njama i shvatanjima, iako podeljena nacionalnostima, A ak i rasama.

Oni prolaze mimo nas i A ive meA u nama, i, A esto, tek kada iA A eznu, po svetlom tragu koji je ostao iza njih mi shvatamo koliko su jaA i od svoje smrti.

Tada je kasno da ih darujemo i da ih A alimo, ostaje samo da prihvatimo bogatstvo koje su nam ostavili.

U vremenu u kome A ivimo ovakve reA i A ine se, moA da, preteranim.

MeA utim, takvi izuzetni ljudi postoje i ja sam ih sretala.

Oni su kao oaze svetlosti, kao A iste i jasne poljane na kojima svako moA e naA i onu neophodnu meru spokojstva nuA nu da se A ivljenje ne pretvori u lutanje.

Posmatrati svet, A itati knjige, naslove s prvih stranica novina, i misliti A ta ovaj ili onaj A ovek koga poA tujemo, A iju misao volimo, o tome kaA e.

Ne biti sam u nespokojstvu i brizi, u razoA aranju, u svim tim protivureA nostima koje se oko nas steA u kao ledeni obruA .

NiA ta se ne moA e graditi bez poverenja: ni ljubav ni prijateljstvo, niti bilo kakvo delo zajednice; poverenje je ona gvozdena konstrukcija koja telu graA evine omoguA ava stamenost i A ivot.

To poverenje ne A ivi ni u pticama ni u bilju, A ovek je njegov bujni ili usahli izvor.

Eto, jedino zato idem stopama A oveka, vreme mi je pokazalo da put nije pogreA an.

Htela bih jednom da ih sve saberem i opiA em, one viA ene i znaA ajne, i one, po merilu sveta, sasvim beznaA ajne; tako bi se moglo dokazati da svet u kome smo A iveli nije bio liA en bogatstva i zraA enja, ako su se ona A elela i htela otkriti."